„Dok tražim fotografije koje ću poslati Bobi za njen blog, želudac mi je u grču, glava me momentalno zabolela i na ivici suza sam. Prilazi mi osmogodišnji sin, baca pogled na fotografije od pre nekoliko godina i pita: „Mama ko je ova teta?“ E sad su mi stvarno suze krenule. Rođeno dete me nije prepoznalo…
Od malo fotografija koje imam od 2006. do 2014. (jer sam izbegavala fotoaparat) izabrala sam one na kojima možete videti ženu koja je u jednom periodu svog života bila toliko očajna zbog svoje debljine, da je pokušavala sve moguće i nemoguće misije, ne bi li skinula gram. Posebno bih naglasila da sam se veoma loše osećala. Očajna i duboko nesrećna htela sam da dokažem svojoj okolini da me nije briga za kilograme koje nosim, da je bitno kakav je čovek iznutra, da možeš biti srećan i sa više od 90 kg, a biti visok samo 163cm. I tako u ratu i inaćenju sa samom sobom moja tuga je bila sve veća. Onda mi se desila druga trudnoća, koja je bila teška jer je moja ionako „načeta“ kičma jedva izdržala sav taj napor.
Dok sam jednom prilikom “ fejsbučila „naišla sam na komentare jedne žene koja se hvali hrono ishranom. Najviše me privuklo ono „jedeš bez ograničenja“. I pošto sam osoba koja ne podnosi ograničenja, logično je da sam pogledala i proučila o čemu se ovde radi. Odmah sam shvatila da je to za mene. Dva meseca nakon porođaja otišla sam u Anti Aging Dijagnostik Centar, dr. Gifing, uradila pregled, razgovor sa nutricionistom i tako krenem u pohod na masnoću u mom telu. Nije bilo lako uskladiti dnevne obaveze, dojenje bebe, svakodnevni rad sa starijim detetom školarcem, pripremanje duplih obroka (za muža, sina i mene), plus sve ostale kućne obaveze, ali ja sam uspela i veoma sam ponosna na sebe. Za devet meseci sam sa 86 kg stigla sam na 63 kg. I to nije kraj za mene, još par kilogramčića i ova žena će izgledati bolje nego kad je bila devojka,a što je najvažmije od svega, zdrava sam i srećna mama i supruga. Moja deca će imati na koga da se ugledaju“.
