Braće Nedića 1
11000 Beograd, Srbija
Pon - Pet: 09:00 - 20:00
Subota: 09:00 - 16:00
rsen
Call Centar:
011 635 0 635

Bulimija

Bulimija

Objavljeno 19.11.2018

Bulimija- poremećaj u ishrani


Za postavljanje dijagnoze poremećaja ishrane prejedanje i neodgovarajuće kompenzacijsko ponašanje mora biti prisutno u proseku najmanje dva puta nedeljno u periodu od 3 meseca. Prejedanje se definiše kao jedenje u određenim vremenskim razdobljima, količine hrane koja je značajno veća od one koju bi većina ljudi pojela u sličnim okolnostima (npr supa, celo pile, krompir, kupus salata). Ograničeno vremensko razdoblje je najčešće dva sata. Naravno pojedinačna epizoda prejedanja ne mora biti ograničena na jedno mesto, može početi na jednom a nastaviti se i završiti se na drugom mestu. Prejedanje se takođe više karakteriše količinom unete hrane nego kalorijskim vrednostima. Može se desiti da osoba unosi ogromne količine niskokalorične hrane gde nema nužno ugljenih hidrata, hleba i slatkiša.


Osobe sa bulimijom su najčešće postiđene zbog svog problema i pokušavaju da sakriju svoje simptome. Prejedanje se odvija u tajnosti, kada niko ne vidi i kada su same. Epizoda se može i ne mora planirati unapred a može se sve odvijati i u vidu rituala i da se najčešće zna unapred kad će se dešavati (npr po povratku iz škole, sa posla a po potrebi i u medjuvremenu dok je ovaj ritualni momenat zagarantovan). Ako pokušavaju da ga kontrolišu mogu osećati fizičke tegobe kod zadržavanja hrane tipa jakog bola u stomaku i želucu i nagonom da se hrana izbaci napolje čim pre. Takođe je sve pokrenuto lošim raspoloženjem, stresom, jakom gladi kao posledica neunošenja hrane a unošenja velikih količina kafe, čaja, soka, npr voćnih jogurta koji sadrže dosta šećera, voća koje opet sadrži voćni šećer i dolazi do drhtanja od gladi. Epizoda prejedanja je praćena osećajem gubitka kontrole i osoba može biti u stanju besa za to vreme, posebno u početku.


Drugo najvažnije obeležje bulimije je ponavljano korišćenje neodgovarajućeg kompenzacijskog ponašanja s ciljem prevencije povećanja telesne težine. Najčešća metoda je izazivanje povraćanja (80-90 % žena koristi upravo tu metodu), što ublažava fizičke smetnje i smanjuje strah od povećanja težine. Vremenom osobe postaju veoma vešte i mogu povratiti kada god žele , veoma lako. Drugi način pražnjenja je upotrebom laksativa i diuretika.


Osobe sa poremećajem ishrane izuzetno ističu oblik svog tela i težinu u samoproceni i često je bitna stvar koju primećuju na drugim ljudima.


Postoji povećana učestalost depresivnih siptoma, npr nisko samopoštovanje ili poremećaji raspoloženja. Kod mnogih osoba smetnje raspoloženja i nervoza jasno prethode razvoju bulimije. Zloupotreba i zavisnost o psihoaktivnim supstancama javlja se kod trećine osoba sa bulimijom.


Izgled i simptomi bulimičnih osoba


Ponavljano povraćanje dovodi do značajnog i trajnog gubitka zubne cakline, zubi mogu postati izlomljeni i izreckani. Žlezde slinovnice i paratireoidna mogu biti znatno i vidno uvećane. Kod nekih osoba mogu biti vidljive povrede na rukama ili ožiljci od stalnog guranja ruku u grlo kad dolazi do trauma zubima. Dolazi do izostanka menstrualnog ciklusa, veoma loše krvne slike, smanjenog kalijuma i natrijuma, pojave šuljeva zbog čestih zatvora, promena na koži, kosi, noktima.


Kakav je doživljaj tela kod bulimičnih žena? Kakav je odnos prema njemu?


Najveći broj bulimičnih žena ispunjava kriterijume za dijagnostifikovanje bar jednog poremećaja ličnosti, najčešće graničnog, narcističkog ili histrionskog. Međutim, bulimični poremećaj može da se javi i kod neurotične i psihotične mentalne organizacije pa i kod tzv normalnih osoba u određenim periodima života i određenim uslovima.Neposredni okidač za početak bulimije može da bude psihološki( gubitak neke osobe, separacija od porodice, prvo seksualno uzbuđenje) ili fiziološki (npr stroga restrikcija ugljenih hidrata tokom dijete).


Telo, hrana i majka su tri najvašnija objekta u psihičkom univerzumu svake bulimične devojke. Telo je uvek doživljeno kao strano i ružno. Delovi tela se doživljavaju kao preveliki, predebeli (kukovi, zadnjica, butine). Međutim to je ono što čujemo i kod normalnih devojaka u periodu puberteta.


Šta je ono što ih čini patogenim?


Njihova žestina, opsednutost i uticaj na socijalni i profesionalni život. Pritom oko 70 % bulimičnih devojaka ima normalnu telesnu težinu, dok je samo u 15 % slučajeva njihova telesna težina prekomerna. Preostalih 15% pokazuje težinski deficit koji može da ide i do kaheksije.


Suviše debelo je procena narcističke vrednosti! Bulimično telo je suviše debelo i ružno bez obzira na realnu težinu i izgled. Dakle ne radi se o poremećaju percepcija telesnih dimenzija već o izmenjenom doživljaju tela.


Bulimična devojka pokušava da ispravi nedostatke svog tela prekomernim vežbanjem, isprobava različite boje kose i načine šminkanja što predstavlja jednu vrstu borderline kaćiperstva ( Pierr Aimez) što znači da nemaju negujući karakter već treba da kompenzuju i maskiraju odvratnost tela. U nekim slučajevima poznati su i bizarniji zahvati, kao što su šišanje trepavica, čupanje obrva do kraja, a ovi napori da se bude neko drugi i da se oseća kao neko drugi ostaju naravno bezuspešni a poraz se ogleda u bilimičnim krizama i očajanju što će se prepustiti prežderavanju. Neretko pokušavaju i suicid, napijaju se do besvesti i slično. Takođe kažnjavanje tela je redovna pojava i obično se dešava nakon kriza. Kažnjavanje je uvek destruktivno i ide na fizičko oštećenje i uništenje tela. Promiskuitet često ima isto značenje.


Lečenje bulimije


fempsychology


Psihoterapija – često kombinovana sa antidepresivima – je način lečenja poremećaja ishrane, zajedno sa savetovanjem o ishrani. Psihološko lečenje bulimije može uključivati pojedinačnu, sistemsku porodičnu ili grupnu psihoterapiju. Isto tako, često se propisuju bihevioristička ili kognitivna terapija.


Geštalt psihoterapija insistira na poštovanju integriteta klijenta i dobrovoljnom učešću u tretmanu. Osvetljava se osobino učešće u kreiranju destruktivnih navika i samoporažavajućem životnom stilu.Cilj je holističko sagledavanje osobe kao jedinstvene individue u procesu kontakta sa sobom i okruženjem umesto da je posmatramo kao osobu koja ne može da kontroliše svoju bolest.


Geštalt terapija definiše zdravlje kao sposobnost organizma da jasno identifikuje i iskusi potrebe i želje, kao i sposobnost i fleksibilnost neophodnu da se one zadovolje na dovoljno dobar i kontaktan način.


Ono što je negde očigledno je da je ovo i bolest zavisnosti i da kao i kod svake zavisnosti dešava se da čim se tokom terapije pokaže neki boljitak da pacijent jednostavno prekine terapiju pod raznim izgovorima koji skoro uvek imaju veze sa spoljašnjim faktorima(manjak novca, vremena, promena terapeuta zbog ovog ili onog). Lečenje je dugotrajno, naporno i nažalost najčešće isprekidano. Ono što je potrebno je promeniti su i navike u ishrani i prestati sa dijetama pa jesti normalno po planu nutricioniste što onda dovodi do straha od prekomernog gojenja i najčešće se ostaje u tom začaranom krugu. Terapija ovih pacijenata je naporna i uspeh je i ako umesto svakodnevnog povraćanja se dođe do jednom do dva puta mesečno, a još veći uspeh ako to preraste u par puta godišnje.


Brankica Šaljić Milenković, psiholog i psihoterapeut